Zašto salezijanci rade ono što rade
Salezijanska kongregacija u svetu
Zašto? Šta je motivacija?
Pitanje „zašto salezijanci rade ono što rade?” dotiče samo srce salezijanskog poziva. Ono se ne odnosi pre svega na dela, strukture ili aktivnosti – oratorijume, škole, centre za stručno osposobljavanje, univerzitete, župe, socijalna dela itd. – već na unutrašnji koren iz kojeg ona nastaju. Razlog zbog kojeg salezijanci rade ono što rade jeste teološki pre nego organizacioni: proizlazi iz iskustva Boga i iz crkvenog poziva.
1. Zato što veruju u Božju ljubav koja prethodi
Na početku stoji izvesnost da Bog voli svaku osobu, a na poseban način mlade. Salezijanski poziv temelji se na tom uverenju: svaki mladić nosi u sebi plan dobra, često skriven, ponekad ranjen, ali stvaran. Vaspitanje tada postaje saradnja s delovanjem milosti.
Geslo Don Boska – „Da mihi animas, cetera tolle” – izražava tu vaspitnu strast. Nije reč o društvenom aktivizmu, već o predanosti celovitom spasenju osobe. Salezijanci deluju na vaspitnom polju jer u vaspitanju vide povlašćeno mesto rasta i celovitog ljudskog napretka.
2. Zato što se osećaju poslanima mladima, posebno najsiromašnijima
Salezijansko „zašto” usko je povezano s jevanđeoskom sklonošću. Poslanje nije neodređeno: usmereno je mladima, s posebnom pažnjom prema onima koji žive u materijalnom, kulturnom ili duhovnom siromaštvu. Taj izbor ne proizlazi iz sociološke strategije, već iz jevanđeoskog čitanja stvarnosti.
Siromašni mladi nisu problem kojim treba upravljati, već teološko mesto: u njima se na poseban način očituje Hristov poziv. Zato salezijanci biraju da žive na egzistencijalnim periferijama, da dele svakodnevni život mladih i da nude vaspitne prostore u kojima se mladi osećaju prihvaćenima i cenjenima.
3. Zato što veruju u vaspitanje kao put preobražaja
Vaspitni izbor nije neutralan. On podrazumeva jasnu antropološku viziju: čovek je sposoban za rast, za odgovornost, za otvorenost prema transcendentnom. Preventivni sistem koji je razradio Don Bosco – utemeljen na razumu, religiji i ljubaznosti – praktično ostvaruje tu viziju.
Salezijanci rade ono što rade jer veruju da je prevencija delotvornija od represije, da je prisustvo snažnije od kontrole i da je vaspitni odnos mesto na kojem se gradi budućnost. Ulagati u školu, u stručno osposobljavanje, u duhovnu pratnju znači doprinositi izgradnji pravednijeg i solidarnijeg društva.
4. Zato što se prepoznaju kao naslednici jedne karizme
Salezijanci rade ono što rade jer znaju da su čuvari karizme koju je Duh Sveti probudio u Crkvi preko Svetog Jovana Boska. Karizma nije statična uspomena na prošlost, već dinamična snaga koja traži da bude aktualizovana u različitim istorijskim i kulturnim kontekstima.
Biti veran Don Bosku znači stvaralački tumačiti nova siromaštva mladih, koristiti primeren jezik, živeti u novim vaspitnim okruženjima, uključujući i digitalna. Vernost se ne sastoji u ponavljanju oblika, već u doslednosti izvornoj intuiciji: voleti mlade i voditi ih ka susretu s Hristom.
5. Zato što žele da „vaspitavaju dobre hrišćane i čestite građane”
Ovaj izraz sažima celovitu viziju osobe. Salezijansko vaspitanje ne odvaja religioznu dimenziju od građanske. Vaspitavati „dobre hrišćane” znači pratiti ka svesnoj i proživljenoj veri; vaspitavati „čestite građane” znači vaspitavati za društvenu odgovornost, zakonitost, rad i solidarnost.
„Zašto” salezijanskih dela je, dakle, i kulturno i društveno. Salezijanci su uvereni da preobražaj društva prolazi kroz formiranje savesti. Zato ulažu snagu u školu, univerzitet, stručno osposobljavanje i pastoral mladih.
6. Zato što iskustveno znaju da je radost moguća
Prepoznatljivo obeležje salezijanske karizme jeste radost. Ne površna radost, već veselje koje se rađa iz Jevanđelja. Salezijanci rade ono što rade jer su iskusili da je svetost moguća i žele da je ponude mladima kao realan i privlačan put.
Salezijansko vaspitno okruženje – često opisivano kao „kuća koja prihvata, župa koja evangelizuje, škola koja priprema za život, dvorište za susrete” – izražava to uverenje: vera ne osiromašuje čovečnost, već je dovodi do punine.
Konačno, „zašto” salezijanaca jeste odgovor na poziv. Oni rade ono što rade jer se osećaju poslanima od Boga mladima; jer veruju u preobražajnu snagu vaspitanja; jer žive posvećenje koje ih čini znacima Hristove ljubavi; jer se prepoznaju kao deo karizmatske istorije koja se nastavlja.
Svako delo, svaka inicijativa, svaki projekat ovde nalazi svoju krajnju motivaciju. Nije reč samo o tome da se „čini dobro”, već da se bude, u srcu sveta mladih, znak i nosilac Božje ljubavi.
