Vaspitni sistem
Salezijanska kongregacija u svetu
Vaspitni sistem Don Boska
Don Bosco nije napisao raspravu o pedagogiji. Decenijama je radio s mladima, posmatrao, ispravljao pravac, učio iz iskustva. Vaspitni sistem koji nosi njegovo ime nije nastao za pisaćim stolom, već je rastao u svakodnevnom dodiru s hiljadama mladih, od kojih su mnogi dolazili s ulice, iz fabrika, iz zatvora. To je sistem koji ima duboke korene u stvarnom životu.
Preventivni sistem
Don Bosco je svoj vaspitni pristup nazvao „Preventivni sistem”, nasuprot onome što je sam nazivao „represivnim sistemom”. Razlika je jednostavna, ali suštinska: umesto da čeka da mladić pogreši da bi ga potom kaznio, vaspitač mu unapred staje uz bok, stvara povoljno okruženje, sprečava negativne situacije i prati rast prisustvom i poverenjem.
Ovaj sistem počiva na tri reči: razum, religija i ljubaznost.
Razum znači da svako pravilo, svaki zahtev, svaka granica moraju biti objašnjeni i shvaćeni. Vaspitač ne nameće odozgo, već razgovara, motiviše, uverava. Mladić nije subjekt koga treba disciplinovati, već osoba sposobna da razume i da bira.
Religiju ne treba shvatiti u čisto pobožnom smislu, već kao upućivanje na viziju života koja daje smisao i usmerenje. Don Bosco je bio uveren da celovita formacija ne može zanemariti duhovnu dimenziju: ne kao spoljašnju obavezu, već kao ponudu koja pomaže mladom čoveku da izgradi sopstveni identitet.
Ljubaznost je možda najkarakterističniji pojam. Ne znači samo biti ljubazan ili popustljiv, već uspostaviti s mladićem autentičan odnos, satkan od poštovanja, blizine i iskrenog zanimanja za njegov život. Don Bosco je govorio da nije dovoljno voleti mlade: potrebno je da oni to osete.
Vaspitno prisustvo
Jedan od najkonkretnijih elemenata sistema Don Boska jeste prisustvo vaspitača među mladima. Ne iza katedre ili šaltera, već u dvorištima, u igrama, u neformalnim razgovorima. Don Bosco je taj stil nazivao „asistencija”, ali ne u smislu nadzora: bilo je to zauzeto prisustvo koje je stvaralo odnos i sprečavalo prazninu u kojoj se mogu roditi negativna ponašanja.
To prisustvo pretvara vaspitno okruženje u nešto nalik porodici: mesto u kojem se ljudi poznaju, vole i pomažu jedni drugima.
Sistem koji je i dalje aktuelan
Gotovo dva veka kasnije, Preventivni sistem i dalje se primenjuje u hiljadama salezijanskih dela u svetu. Ne zato što je ostao nepromenjen, već zato što njegova osnovna načela odolevaju promeni konteksta: središnje mesto odnosa, poštovanje osobe i poverenje u mogućnosti rasta svakog mladog čoveka vrednosti su koje ne stare.
Don Bosco je shvatio nešto suštinsko: mladić koji se oseća voljenim i poštovanim već je prešao pola puta. Zadatak vaspitača je da mu pomogne da pređe i drugu polovinu.
